ПЛОТАН: ХЕТЕРОГЕНА ЕУ ЈЕ ИЗГУБЉЕНА У МУЛТИПОЛАРНОМ СВИЈЕТУ

БАЊАЛУКА, 16. МАРТА /СРНА/ - Иако је идеја ЕУ у суштини племенита, сулуда политика коју је Брисел водио у посљедњих пар година је одвела цијелу "европску породицу" путем економске и политичке странпутице, сматра стручњак за међународну и економску политику Немања Плотан.

Плотан је у колумни за Срну, коју преносимо у цијелости, навео да је 20. вијек био најкрвавији историјски период за већину свијета, због чега су побједници у два наврата, након Првог и након Другог свјетског рата, успоставили међународне институције и норме са циљем спречавања понављања сличних епизода из прошлости. ЕУ је оригинално започела као економска унија, али њен политички циљ је био политичко стабилизовање континента који је изњедрио оба свјетска сукоба. Иако је идеја ЕУ у суштини племенита, сулуда политика коју је Брисел водио у посљедњих пар година је одвела цијелу "европску породицу" путем економске и политичке странпутице. Европски економски модел је своју конкурентност изгубио оног момента када је Брисел изабрао идеолошки приступ према геополитичким питањима, умјесто да се адаптирао на новонастале промјене у свијету, придржавајући се постулата структуралног реализма. Међутим, сама структура ЕУ је одраз одумирујућег свјетског поретка "заснованог на правилима", који карактерише мултилатерализам и међународне организације. Данас се међународне организације суочавају са низом егзистенцијалних криза. Амерички предсједник Доналд Трамп је 7. јануара потписао меморандум у којем се САД повлаче из 66 међународних организација, што је, узимајући у обзир да су САД још увијек војни и политички хегемон, јасан индикатор у ком правцу свијет иде. Савјет безбједности УН више није у стању да разријеши кризе које погађају свијет, па је међународни систем одавно ушао у свијет комплетне анархије. У таквој анархији, како истиче економиста и члан британског Дома лордова Роберт Скиделски, Европа је заробљена у пропагандном мјехуру који је створила сама, у којем медији и политичари живе у симбиози лажи: "Русија је нови Хитлер који жели освојити цијелу Европу", свака дипломатија је "Минхенски споразум", а свако ко спомиње легитимну безбједносну забринутост Москве (као што су биле оне 2014. или 2021.) аутоматски је "путиновaц". Ова групна психологија, коју је још Сигмунд Фројд описао, а Едвард Бернајз и Јозеф Гебелс усавршили, претвара рационалну анализу у моралну хистерију. Као резултат тога имамо четири године рата без иједног озбиљног разговора европских лидера са Русима све док Трамп није "разбио лед" и изазвао панику у Бриселу. Реалност је међутим брутална, јер свијет више није униполарни, а Русија, Кина, Индија и Глобални југ више не прихватају диктат "побједника Хладног рата". Мултиполарност није идеологија – то је повратак класичном балансу моћи, гдје свака велика сила има своје интересе и црвене линије. ЕУ, међутим, то одбија признати, а њени лидери и даље сањају о "европској армији" и поновном наоружавању, али не против стварне пријетње (губитка америчког сигурносног кишобрана), већ против имагинарног "руског марша на Париз". Европа је постала рупа, а не пол у мултиполарном свијету – хетерогена, разједињена, неспособна да говори једним гласом. Најсвјежији доказ те изгубљености стигао је са Блиског истока, јер је војна операција САД и Израела против Ирана довела до експлозивног скока цијена нафте. Брент је у марту 2026. накратко прешао 115 долара по барелу, а и након корекције остао је на нивоу више од 95 долара – највише од 2022. године. Европа, која увози више од 80 одсто енергената, поново је на кољенима, инфлација расте, индустрија се гаси, а грађани плаћају све веће рачуне. Једини брз и рационалан излаз јесте скидање санкција на руске енергенте – гас, нафту и угаљ. То би спустило цијене за 30–40 одсто, спасило хемијску и аутомобилску индустрију и дало Бриселу простор за дисање. Умјесто тога, ЕУ инсистира на "зеленском прелазу" и "стратешкој аутономији" коју нема. Још већи доказ ирелевантности Европе су преговори о окончању рата у Украјини. Они се воде директно између Русије, Украјине и САД – уз посредовање Трампових изасланика попут Стивена Виткофа, док европски лидери нису ни за столом. Нема Емануела Макрона, нема Олафа Шолца, нема Урсуле фон дер Лајен, а то није случајност већ порука: ЕУ више није фактор – она је само трошак за Америку и сметња за Русију. С друге стране, геополитички заокрет може да буде муњевит. Кирил Дмитријев, шеф Руског фонда директних инвестиција и Трампов кључни саговорник, јавно је представио такозвани "Дмитријев пакет" – економски споразум вриједан 12 до 14 билиона долара. У замјену за скидање санкција и мир у Украјини, Русија нуди Америци заједничке пројекте у нафти и гасу, ријетким земљама, нуклеарној енергији, авијацији и повратак доларским поравнањима. Америчке компаније су већ изгубиле више од 300 милијарди долара због санкција – Дмитријев каже да би пакет био "win-win". Владимир Зеленски је то назвао "12 билиона за Украјину". Ако би Трамп прихватио овакву понуду, Европа ће остати "изван игре" – са санкцијама које више нико не поштује, индустријом у колапсу и без америчког сигурносног кишобрана. Хетерогена ЕУ – са Пољском која се припрема за рат, Њемачком која хоће бизнис, Мађарском која хоће мир и Француском која хоће величину – једноставно није у стању да се прилагоди новим геополитичким токовима. Док свијет прелази на мултиполарну равнотежу, Брисел и даље живи у 1991. години, а ако се не пробуди брзо – ако не скине санкције, не престане с пропагандним ратом и не прихвати да Русија није "зло које треба поразити", већ партнер с којим се мора преговарати – Европа ће платити највећу цијену. Не само економску, већ и стратешку, јер у мултиполарном свијету, они који не играју по правилима реалности – једноставно нестану са карте.